Kad država gazi svog službenika

U sklopu četvrtog Festivala dokumentarnog filma “Zagrebi!” hrvatsku je premijeru imao film Želimira Gvardiola “Izdajnik protiv zločinca” o Vladi Trifunoviću, generalu i u Hrvatskoj i u Srbiji osuđenom zbog ratnog (ne)djelovanja. Film je gledao i jedan od njegovih protagonista, Radimir Čačić.

– Film ima jasnu poruku koja odgovara realnosti. Premda predobro znam cijelu priču, mislim da je redatelj morao uložiti ogroman napor da ne skrene s pravog puta i ne dobije krivu sliku. Uspio je u tome. Riječ je o odličnom filmu – rekao nam je Čačić nakon premijere.

Snimljen prije dvije godine, “Izdajnik protiv zločinca” prikazan je na brojnim svjetskim festivalima. Na televiziji B92 vidjelo ga je 400.000 gledatelja.

– U poslednjih dvadeset godina svaki sam svoj film najpre prikazao u inostranstvu. A šta ko misli ovde ili u Srbiji, stvarno me ne zanima – kaže Gvardiol, dokumentarist s praškim obrazovanjem, odgovarajući na pitanje zašto film u Hrvatskoj nije ranije prikazan.

– Trifunović je možda najbolji primer šta se događa kada država gazi svog službenika zbog nelojalnosti. Odnos države prema pojedincu teme su koje me okupiraju. U ovom slučaju, reč je o ekstremnim, ratnim okolnostima. I pre sam se bavio sličnim temama, jer u zatvorenim društvima još ne postoji vladavina prava. I u uređenijim društvima ima kršenja odnosa između države i njenih podanika.

Vreme otrežnjenja

Trifunović je u Srbiji završio u zatvoru jer nije ušao u oštriji sukob i srušio Varaždin. Optužen je i za predaju velike količine oružja drugoj strani. Kažnjen je, dakle, jer nešto nije učinio: nije ništa digao u zrak, nikoga nije ubio…

– Kao što je za film lepo rekao jedan od aktera, ondašnji mladi vojnik od nekih 18-19 godina, svakoj je državi važnije bilo oružje od ljudi oko oružja. Oko Trifunovića i njegove predaje oružja uporno se zaboravlja važan pravni detalj: ko je bio vlasnik naoružanja u trenutku kad sukob počinje, da li je Hrvatska već bila samostalna država? Vojska, odnosno država Jugoslavija nije mogla biti vlasnik svega što je pripadalo bivšoj JNA. Čini mi se logičnim da su sve slednice SFRJ imale neki udeo u tome; da smo se razdružili kao Česi i Slovaci, valjda bi svako dobio jednako.

Kakve su bile reakcije na film u Srbiji? Spomenuli ste da ste nakon premijere u Zagrebu imali problema?

– Ne bih o tome. Bilo je i negativnih, ali više pozitivnih reakcija. Ceo Trifunovićev slučaj bio je gurnut pod tepih, a nakon filma izašao je u javnost. Obnovljen je postupak, posle desetak meseci Trifunović je volšebno rehabilitovan, a pre mesec-dva dobio je i materijalnu odštetu, koja ni vama ni porodici ne vredi ništa kad vam je život uništen.

Iako se njime bavite, general se u filmu ne pojavljuje?

– Glavni je junak mogao da bude i odnos izvršne i sudske vlasti. Sudstva Hrvatske i Srbije  pod sličnim su okolnostima bila prinuđena da donose više političke nego pravne odluke. Moj koncept nije bio biografski film, i dosad sam se uglavnom bavio sudbinama, a ne biografijama. Želeo sam da uđem u strukturu staljinističkih suđenja na obe strane. Kako sam  sve te vojne tužioce i sudije ubedio da sudeluju u filmu, ni danas mi nije jasno. Biće da je to bilo jače od njih: želeli su da kažu svoje viđenje događaja, ustrajali su u stavu da su sudili ili tužili u skladu sa zakonom i da je Trifunović očito skrivio dela koja su mu stavili na teret.

Jedan od najvažnijih trenutaka filma je kad jedan od odvjetnika kaže da nije važna Trifunovićeva nego naša rehabilitacija?

– To je rekao Stanić mlađi, jedan od branilaca u procesu pred Vojnim sudom u Beogradu. Odbranu je vodio zajedno sa svojim sada pokojnim ocem Brankom. Metaforički je time rekao da kad vam neko oduzme 20 godina i porodicu, a onda vas, kad život prođe, rehabilituje, to nema puno smisla. Hteo je da kaže da bi se preko Trifunovićeve rehabilitacije moglo doći do istine i pomirenja među Srbima i Hrvatima. I ja verujem da će doći vreme otrežnjenja i suočenja.

U Hrvatskoj kazna na snazi

Film je i ilustracija pripreme rata?

– To mi je i bio jedan od povoda da ga snimim. Najveći je rat bio preko medija, gledali smo ga i na srpskoj i na hrvatskoj državnoj televiziji. Nažalost, mase su se povele za propagandom. Pripremljen je teren i mada pravno niko nije objavio rat, krvavo se zaratilo. Ideja mi je bila da preko suđenja Trifunovića sam sebi, a onda i ostalima, pokušam da objasnim pripremu i tehnologiju započinjanja rata i režiju svega toga.

Varaždin možda i nije najbolji primjer za rat, to je još sretna priča, ostali su prošli puno gore?

– Nije im, očito, prošlo šta su želeli, baš kao i suđenje koje nije imalo veze ni sa pravdom, ni sa pravom, ni sa istinom. Suđenje su vodili vojni pravnici koji su radili po direktivi. Pa, gde u nekoj ozbiljnoj državi ima toga da načelnik Generalštaba skuplja pravnike i vrh vojnog pravosuđa i deli naređenja kako da sude? Naravno, kad se na trećem suđenju, pošto je Trifunović dvaput oslobođen, promenio sastav tužilaca i sudija, morali su da ga osude.

Na kraju ipak rehabilitacija?

– Da, Trifunović je rehabilitovan, vraćena su mu sva ljudska i građanska prava, ubrzo je dobio materijalnu odštetu, a vraćena mu je i penzija. Dotad je primao akontaciju 20 godina. “Nove” vlasti u Srbiji, u nameri da se same rehabilituju i distanciraju od ovakvih poteza prethodne vlasti, donele su oslobađajuću presudu nakon gotovo 20 godina. Trifunović je još u vreme Miloševića, na pritiske iz inostranstva i zemlje, amnestiran od daljeg izdržavanja kazne, pa u Srbiji nije odležao onoliko godina na koliko je bio osuđen. Šta se tiče Hrvatske, tamo je prošao nešto lošije. I pored upornih zalaganja advokata iz Hrvatske i Srbije da se izdejstvuje obnova postupka, s obzirom na to da mu je suđeno u odsustvu, pravosuđe demokratske Hrvatske nije se na takve napore udostojalo poslati nikakav odgovor. Kazna od 15 godina zatvora još uvek je na snazi.

Trifunović i dalje živi u vojnom hotelu?

– Da, verovali ili ne, u sobici tri sa tri. Pre puta na zagrebačku premijeru filma, otišao sam do njega. Rekao sam mu šta se priprema i dobio dozvolu da na projekciju pozovem i njegovu ćerku sa unucima. Rekao bih da mu je bilo važno da se ovaj film vidi u Hrvatskoj.