Ratnik iz vode
Faruk Šehić: “Knjiga o Uni” (Algoritam, 2011)
Ima ljudi čiji je život trag u vodi – stoji na početku novele Borislava Pekića “Čovek koji je jeo smrt”. “Njihovo biće je voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina.” Pekićev Žan-Luj Popje, pisar tribunala za vreme francuske revolucije koji je jeo dokumenta na kojima su bile ispisane smrtne presude, građanin je čiji herojski podvig nisu zabeležile hronike ni enciklopedije, stoga života nevidljivog i prozirnog poput vode.
Narator Šehićevog romana, Mustafa Husar, takođe je lik čije je biće voda: voda jedne reke, Une, kraj koje je odrastao i tok jednog sećanja u kome se pripovedno prepliću tri vremenske ravni raslojene ratom: znatno pre, za vreme trajanja i neposredno nakon okončanja rata. Šehićev lik je objekat s kojim se grubo poigrala ratna stihija, ali on nije pasivna žrtva, pacifistički eskapist ili nevoljni ratnik.
Religija gađenja
Šehićev Mustafa Husar svodi račune sa društvom koje ga je nateralo da postane surov i neosetljiv. On je vrsta književnih likova koje u literaturu nanesu ratovi, traumatizirani povratnik koga progone “nasmejana lica poginulih drugova”, ruševine porodične kuće i prividi mirnodopskog života. Ipak, njegova okrenutost mikrokosmosu reke i beleženju njenih mena ne predstavlja panteističko mirenje sa uzrocima vlastite traume i pretrpljenim zlom. Njegovo svedočenje je oporo, ali borbeno. On je svedok u uniformi, i kako kaže – pripadnik naroda kome je u ratu devedesetih bila namenjena sudbina Jevreja, razočarani levičar i indukovani bosanski domoljub čija je ideologija rezignacija i ravnodušna statistika zločina, pretrpljenih i počinjenih. On želi da šokira (“troje ljudi sam ubio, i jednog autonomaša”), iako ga ratnička ispovest smešta van sfera osvetnika, krvoloka i egzekutora, štaviše, scena u kojima on uzima tuđi život ne postoje, pitanje je da li su se zaista desile. Želi da demaskira humanističku sentimentalnost (tvrdi da neprijatelj “ne može biti ljudsko biće”), ali nikad ne tumba lestvicu dobra i zla. Slavi imperativ preživljavanja kao jedino suvislu etiku rata, ismeva uzaludnu glupost Sarajlija da 1992. zaustave izbijanje rata paradiranjem pred snajperima ili slepilo “komunardsa”, zatočnika prethodnog sistema, nesposobnih da vide da su finansirali JNA koja se stavila na srpsku stranu, ali ima snage da opiše zločine svoje vojske nad srpskim civilima kojima je slučajno prisustvovao.
Hronika reke i smrti
“Knjiga o Uni” je decentrirana i rasuta knjiga, nalik neobičnom mozaiku koji je ciljano ili neizbežno pun praznina i duplih kamenčića koji govore o istom: fenomenologiji vode, razaranju gradova, animalnoj regresiji ljudi. Šehićeva knjiga zapravo nije roman, Mustafa Husar je tek imenovani narator iz prethodnih pretežno autobiografskih knjiga “Hit depo” i “Pod pritiskom”, dok je pripovedni okvir, sećanje izazvano hipnotičkom sugestijom vašarskog fakina, neuverljiv i nemoćan da poveže rasute krhotine epizoda, koje funkcionišu kao efektno zaokružene priče, retroaktivne dnevničke beleške ili polemički intonirane kolumne.
Esejistička refleksivnost nije jača strana ove knjige, kao ni mestimična politička polemičnost koja probija bankinu pripovedne fikcije. Kao i u ranijoj Šehićevoj prozi, naracija počiva na lirskom jezgru i lako prizvanom infantilnom doživljaju sveta koji definišu čuđenje i oduševljavanje svakodnevnim pojavama. Lirizam ispovesti praćen je skokom u fantastičku imaginaciju koja dešifruje govor trava i zvezda, legende o nastanku grada na Uni i imenu reke. Za vreme povodnja i velikih kiša zamišlja porodičnu kuću kako nalik barci plovi rekom ne bi li izbegla potonju sudbinu da opljačkana i spaljena završi kao zgarište obraslo u korov.
“Knjiga o Uni” Faruka Šehića je polovinom septembra u jakoj konkurenciji nagrađena Nagradom “Meša Selimović” u Tuzli, kao najbolji roman napisan prošle godine na našem četvoroimenom jeziku. To je narativ o vodi, bilju i rečnim ribama, gde su ljudi sporedni i slučajni akteri, većinom anonimni i obeleženi posedovanjem poriva ka destrukciji. Otuda je ova knjiga u isto vreme postapokaliptična i knjiga o iskonu, idila nevinosti koju vreba armagedon i pustoš civilizacije razorenih humanističkih bajki koju očekuju isceljenje i obnova.