Branislav Jelić: Ukinimo Vojsku Srbije

O tužbama koje stižu u E-novine – sada ih je čitavo tuce, a dve su dočekale svoj prvostepeni kraj, s tim da je jedna od njih ona Emira Kusturice – i novoj/staroj političkoj ideji začetoj u Građanskom savezu razgovarali smo sa Branislavom Jelićem, direktorom E-novina i jednim od osnivača novog Građanskog saveza.

 Nakon višemesečnog povlačenja po sudovima, klupko se počelo odmotavati na štetu E-novina?

Medij je naša strategija i prednost. Poučeni iskustvom Petra Lukovića iz “Ferala”, od prvog smo dana rešili da ne ćutimo kad nam se nešto dogodi, već da vrištimo. Da li to deluje ili ne, nisam siguran, ali ipak mi se čini da se to negde čuje. Prošli režim nas je obeshrabrivao, vršio pritisak… Sad su došli novi, a tempo pristizanja tužbi je nepromenjen. Štaviše, imam utisak da se ubrzano rešavaju naši slučajevi u sporovima koji su započeti pre godinu dana.

 Na čiju štetu?

Isključivo na našu. Počele su da stižu presude. Stigla nam je presuda po drugoj Kusturičinoj tužbi za objavljeni tekst Nermina Čengića (“Jedna mala sarajevska analiza: ugled i čast Emira Kusturice”). Tražio je tri miliona dinara, a prvostepenom odlukom sud mu je dodelio 100.000, što je takođe indikativno. Sa jedne strane, sudija je požurio da završi taj proces, a sa druge, procenjuje njegovu duševnu bol 30 puta manje nego on sam. Da sam Kusturica, ne bih samo podneo ostavku na Mokroj Gori, nego bih otišao iz ovog neprijateljskog okruženja. To je poruka koju bi mudar čovek trebalo da primi.

 Kusturicu u Andrićgrad

 A kuda da ode? Svojevremeno su ga Kremanci slali u Istanbul.

U Andrićgrad. Pošto je postao član Krunskog saveta, može da odvede i tzv. prestolonaslednika, koji može da postane monarh u Andrićgradu. Dobili smo novu vlast, nismo očekivali da nas bilo ko mazi, ali smo očekivali da se trend sudskih pritisaka makar uspori. Kroz sopstveni primer smo uočili da svaki put kad dođe do promene vlasti, ovi koji dođu su izbezumljeni i treba im tri meseca samo da se organizuju, a za to vreme funkcionišu pipci bivšeg režima. To se najbolje vidi u pravosuđu. Odatle ih je najteže iščeprkati i tamo je najteže ustanoviti ko je čiji.

 Ne postoji li taj kontinuitet još od doba Miloševića?

Naravno. Oni se tokom mandata “novih” prilagode i postanu i sami “novi”. Svaki proces preuzimanja vlasti bio je vođen tim pipcima. Skinemo Miloševića, Miloševićevi pipci ubiju Đinđića, dođe Tadić na vlast, onda Koštuničini pipci zatiru tragove političke pozadine atentata. Sad je došla nova vlast i ne znam koji još pojavni oblici postoje, ali vidim da pravosuđe radi, stižu rešenja, proces teče neverovatnom brzinom za srpsko pravosuđe. Da li sam previše osetljiv na nešto što je možda dobra pojava u srpskom pravosuđu? Ne! Državna revizorska institucija (DRI) podnela je oko 200 prijava. Sve kasni u razmatranju dve godine. Ono što DRI nalazi nije toliko važno za srpsko pravosuđe koliko da se reši duševna bol Kusturice što su mu je nanele E-novine, koje su samo kritički pisale o jednoj javnoj ličnosti.

 Ovde nije bilo ni kritičkog pisanja, već je samo preuzet kritički tekst?

Tako je. Tekst Zorana Janića i Miroslava Bojčića “Novogodišnja bajka za ubice” preneli smo sa “Peščanika”, ali predmet tužbe nije samo tekst nego i naša oprema fotografija. A to doživljavamo kao posebno polje izražavanja. Jedno je tekst, a oprema je jedna nova mogućnost. To je satira. Ko god prati E-novine, može da uoči taj satirični momenat koji Luković neguje. Naravno da ima preterivanja, karikiranja, ali sud ne može da definiše šta je satira. Ti ljudi koji tamo rade nemaju elementarno obrazovanje. Sutkinja u Kusturičinom procesu kad ga vidi, samo što ne ustane i ne zatraži autogram. Čim smo je videli, bilo je jasno da ćemo izgubiti. Nova vlast je tu, ali staro pravosuđe ordinira, što opet govori o sadašnjem ministru pravosuđa, da on ne drži konce.

 Koliko trenutno tužbi ima protiv E-novina?

Dvanaest aktivnih. Dve su presude stigle i jedna je odbačena. Druga presuda je po tužbi “kolege” Stojana Drčelića. U trenutku kad nas je tužio bio je pomoćnik urednika NIN-a, a bio je svojevremeno i urednik “Svedoka”. Divan čovek. Predmet tužbe je što smo pomenuli da je bio urednik “Svedoka”. “Kako ste mogli tako da me oblatite?” pita nas. Pa, jesam li ja bio urednik “Svedoka”? Tuži nas za pismo čitaoca, za pismo Vladimira Bebe Popovića koje je uputio glavnom uredniku NIN-a Nebojši Spajiću. Ovaj je to objavio, ali je napravio određeni pomak u novinarstvu. Pre tog pisma ide uvodnik, pa pismo u kom se pominje i Stojan Drčelić. Poštujući profesionalne manire, pustimo mi to nakon tri dana doslovce sve sa tim smešnim Spajićevim uvodom, pokrijemo fotografijama i u toj opremi stavimo “Stojan Drčelić, urednik Svedoka”. Stigne tužba u kojoj kaže: “Ja jesam bio urednik Svedoka ali ne u tom periodu za koji su okačene fotografije.” Okačili smo tri naslovnice “Svedoka” iz karakterističnog perioda kad se radilo o Đinđićevoj glavi. Drčelić kaže da on nije bio urednik kad su izlazila baš ta tri broja, nego u neko drugo vreme. Tako da smo mi neopisivi krivci, a on nevino jagnje, gde pritom niko ne obraća pažnju na to da je on bio tamo urednik. To je kao da se neko sad pojavi i kaže: “Pa ja sam bio upravnik u Treblinki samo šest dana.” Ta presuda je za anale pravosuđa.

 Kolika je kazna?

Oko 1.500 evra. Naravno, žalili smo se. Neka svaka bude po 1.500 evra, prevedeno na srpski jezik, to znači bankrot E-novina. Nećemo se predati, gonićemo ovo svakako do Strazbura, poučeni dobrim iskustvom odande. Sva 42 spora koja su novinari vodili u Strazburu za njih su pozitivno završena. Svaki put se elaboriralo da kad za neke od javnih delatnika iznesete svoj vrednosni sud da su fašisti, na osnovu njihovog delanja i pričanja, to nije kleveta. Nije krivično delo i ne može da izazove duševnu bol. To je prosto impresija novinara i tačka.

 Sve samo ne ovo

 U pripremi je nekoliko različitih medijskih strategija i izmena zakona. Šta očekujete od onog koji priprema Ministarstvo kulture ako znamo da ga vodi “patriota”, ali i znajući da je najmoćniji čovek u državi Aleksandar Vučić, koji je već vodio resor informisanja 1990-ih, kad su posebno gušene medijske slobode?

Dogovorili smo se da rušimo tabue i da se borimo sami za sebe. To je jedino pravilo koje nas može održati u Srbiji. Uspeli smo privatnim vezama da stupimo u kontakt sa visokim komesarom za ljudska prava pri UN-u. Imamo dogovor sa tom institucijom da kad dođe vreme, kad zakon bude u javnoj raspravi, da im dostavimo završnu verziju predloga. Tad visoki komesar svojim uticajem može da poboljša kvalitet tog predloga i vrati ga nazad, sve pažljivo prateći kako na to reaguje vlast.

 Pod uslovom da se taj zakon uopšte pojavi u javnosti. Očekujete li bolje uslove za novinarsku profesiju, ali i uopšte od aktuelne vlasti?

Ko je čitao E-novine poslednjih godinu dana, verovatno naslućuje odgovor. Pred prošle izbore smo zaključili – sve samo ne ovo. Pod tim se podrazumevalo samo da ne bude bivša koalicija, pojačana LDP-om. Zamislite situaciju da je Boris Tadić i treći put, neustavno, postao predsednik. Pomislio bi da je nedodirljiv. Kako bi se ponašali krstići, šutanovci, rakići i ostali? Antologijska pljačka je bila u pitanju, miloševićevskih razmera, samo što je taj nesrećnik vodio nekakve idiotske ratove, pa je to i neko opravdanje. Ovi su u mirnodopskom periodu još više opljačkali državu. E-novine ne bi postojale da je pobedio Tadić. A on je izgubio zbog pogrešne koalicione matematike. Sad, kakva su očekivanja? Lično, spreman sam da u naredne četiri godine aktuelni ministar satre kulturu u Srbiji, ali samo ako će sa druge strane biti rezultata u vezi sa korupcijom. Mislim da je to prvi korak. Istina je da su za sada to samo reči. Toliko je ljudi sedelo na vlasti, svi su se izmenjali i istinski sam za to da se ovima pruži prilika. Zašto to radi Aleksandar Vučić? Možda je pitanje mnogo iskrenije kad se obrne. Zašto to nije radio neko drugi? Žarko Korać je neki dan rekao da je tzv. drugoj Srbiji krivo što sad Vučić sprovodi njihov program. Samo se o tome radi. Nije im bilo krivo dok nisu ništa preduzimali jer su bili zauzeti krađom. Ova vlast završava i kosovsku priču. Zar nije iskonska pravda da taj posao uradi upravo Ivica Dačić? Njegov je šef započeo, on će to završiti. To i nije mogao niko drugi da završi.

 Stranka bez članstva 

 Ali kad se podvuče linija štete, i broj žrtava je ogroman. Kako će se stranka koja je u formiranju, Građanski savez, odnositi prema tome?

Taj aspekt priče ostaje. Predlog nekolicine nas je da ne želimo da uđemo u NATO. Neki su ustuknuli praveći jasnu asocijaciju da ni Koštunica neće u NATO. Da, ali to je samo prvi deo priče. Drugi korak je ukidanje Vojske Srbije kao institucije. Kraj. To je važno iz dva aspekta. Manje važan aspekt je ekonomski, iako nije zanemarljiv. Prvi je politička poruka. Umesto traljavih i sramnih izvinjenja, neiskrenosti oko pitanja koja iziskuju elementarnu ljudskost, ukinimo Vojsku Srbije. Srbija nema niti će imati Vilija Branta. Moramo da se pomirimo sa tim i da pošaljemo na drugi način poruku. Umesto izvinjenja za ono što je Srbija generisala 200 godina unazad, moramo da kažemo da se to više sa ove uporišne tačke neće dogoditi. Imamo monstruoznu policiju. Postojeći sastav policije, pojačan nekim ljudima iz vojske, može da zadovolji potrebe i mora da se napravi narodna policija koja će biti u funkciji građana, javne imovine, a ne samo u funkciji zaštite tajkuna po Srbiji. Pogledajte gde se prave policijske blokade. To je policija koja stoji između radnika i institucija. Koga ona štiti? Čija je ta policija?

 Koliko će nova stranka baštiniti vrednosti prvobitnog Građanskog saveza?

Naravno da će vući korene iz stare. Nismo zaboravili nijednu njegovu svetlu tekovinu i zato smo ga i obnovili. Ispravljamo jednu staru grešku: ondašnji Građanski savez poželeo je da se dodvori Srbiji, pa je dodao istoimeni sufiks. Ušli smo u tu anomaliju da smo građani, ali da smo i Srbi, što je podrazumevalo da drugi građani nisu dobrodošli. To je bila cena populizma u to doba. Sad smo to ispravili. Građanski savez za sve Srbe, Rusine, Mađare, Albance… za svakog ko nešto ima da kaže i želi da uradi. Pokušaćemo da obrnemo stvari naopako. Članstvo u stranci biće otežavajuća okolnost za dobivanje posla. Ostaće ljudi, entuzijasti, koji su spremni da volontiraju, da žrtvuju svoj privatni život, da daju nešto od sebe ne tražeći ništa. Članstvo stvara korupciju i partokratiju. Imam iskustva iz ranijeg perioda. Nakon pobede DOS-a, članstvo je krenulo da nadire tražeći privilegije. To nije put. Sve što se dogodilo Demokratskoj stranci ista je boljka. Nezajažljivo članstvo koje je umislilo da je došlo vreme da se naplati. Šta će nam članstvo u stranci? Šta će nam silni odbori? Koristimo ovu novu tehnologiju, povežimo se da ne držimo ovog miša za kompjuter kao Vuk Drašković koji misli da je to daljinski upravljač. Još jedan od važnih postulata je da ne možeš više ljude lagati. To su generacije koje su odrasle na svim mogućim društveno-političko-ratnim fenomenima koji postoje. Sve smo prošli. Ljudi ovde nisu naivni. Laž prepoznaju, ako ne racionalno, onda intuitivno. Naša je ideja da počnemo da radimo stvari koje se tiču svih njih. Na pitanje ima li poznatih ljudi u stranci u povoju, naš neformalni “lider” Aleksandar Kraus ima sjajno potpitanje: A poznati po čemu? Jer svako ko pokuša da na njega odgovori, može sagledati kolosalnu dubinu ne samo propasti države, nego i društva. Po čemu su poznati drugi lideri stranaka? Društvo je razoreno. Društvo je na “Farmi”.