Kurta je uklonjen, ali ne i njegova politika
Pre 12 godina, na izborima za predsednika Jugoslavije Slobodan Milošević konačno je poražen. Tog 24. septembra proglašena je pobeda Vojislava Koštunice i Srbija je krenula u neizvesnu budućnost.
Srpski nacionalni program stvorila je srpska opozicija, a Milošević je bio samo njegov izvršilac. Ova teza svakako nije nova, a zapravo je prvi put objavljena u knjizi “Srpska strana rata”. Tezu je postavila istoričarka Dubravka Stojanović, koja je baš na dan kada je Milošević izgubio izbore, ali 12 godina posle, dobila nagradu “Osvajanje slobode”.
Milošević i veći deo opozicije su zapravo bili na istom zadatku, a sprovoditelj tog zadatka, koji je po Dubravki Stojanović nastao još sredinom osamdesetih, krajem devedesetih počeo je ozbiljno da podbacuje. Tu delom leži odgovor i na pitanje zašto se Srbija digla protiv Miloševića. Jednostavno, Milošević više nije mogao da sprovodi politiku za koju je godinama sticao poverenje birača, pa se srpska opozicija ujedinila sa samo jednim zadatkom – da ga sruši. Paradoksalno je da je takvu opoziciju mogao ujediniti jedino energični Zoran Đinđić, koji je u tu bitku ušao sa malo drugačijim pobudama, želeći drugačiju Srbiju.
Shvatile su to i vojne i bezbednosne službe, pa je 5. oktobar prošao bez značajnijih posledica, a oni koji su to veče, 24. septembra, proglasili pobedu Koštunice i Demokratske opozicije Srbije znali su kakva opasnost vreba već sutradan. Strašno je ovo reći, ali možda bi za budućnost Srbije zaista bilo bolje da su se vojna i policijska sila stavile na stranu Miloševića. Ne bi bilo ni iluzije o boljoj budućnosti, jer je jasno kako bi taj sukob završio. Rezultat bi bio možda isti kao onaj 12 godina posle, tek uz donekle drugačije podeljene uloge. Ivica Dačić možda ne bi bio premijer, ali bi svakako bio blizu, Tomislav Nikolić ne bi nikada ni stavljao Šešeljev bedž na rever i sa svojim kumom bi i danas slavio slave, Aleksandar Vučić bi se bavio svojom velikom strašću – medijima, Milovan Drecun balavio bi nad Kosovom…
Ovako, pružena nam je nada koju smo oberučke prihvatili, čak po cenu pogibije, i isto tako ispustili iz ruku onog trenutka kada su ispaljeni hici u premijera Đinđića, a na čelo je ponovo uzjahao Murta, koji je do dana današnjeg samo menjao lik, ali ne i politiku.